Nakon što smo odlučili na koje čvrsto gorivo ćemo da se grejemo tokom zime, na redu je da odaberemo adekvatan grejni uređaj koji će nam omogućiti ne samo uštedu u ogrevnom materijalu, već i ekološki održiv rad. Zbog toga je važno da izaberemo onaj grejni uređaj koji postiže što bolje sagorevanje goriva za koje smo se odlučili, ali i da znamo kako da pravilno propalimo vatru u ložištu.
Koje vrste grejnih uređaja postoje i koji odabrati?
Među uređajima za kućno grejanje na drva, najrasprostranjenije su keramičke peći, gvozdene peći, kamini i kotlovi. Grejni uređaji koji su namenjeni za kombinovano grejanje na drva i ugalj/lignit obično se nazivaju multifunkcionalnim ili kombinovanim pećima ili kotlovima. Dizajnirani su tako da mogu da sagorevaju različite vrste goriva, pa kombinovane peći često imaju različite komore za sagorevanje i regulatore za podešavanje procesa sagorevanja u skladu sa vrstom goriva koje koristimo, dok kotlovi imaju posebne pregrade ili komore za različite vrste goriva.
Keramičke peći
Keramičke peći sa akumulacijom toplote mogu biti malterisane ili izgrađene od cigle, odnosno pločica za peći, od kojih su svakako najpoznatije kaljeve peći. Glavna karakteristika ovih peći su ploče od kalajeva gline koje skladište toplotu tokom sagorevanja i polako je oslobađaju u prostoru. Spoljna površina zidova se zagreva jedan do dva sata nakon paljenja vatre, a njihova masa od 600 do 2.000 kilograma, omogućava barem osam sati akumulacije toplote, što može biti i 24 sata, ili danas, u dobro izolovanim kućama, čak i do 48 sati.
Kada je u pitanju ekološka održivost grejanja na kaljeve peći, velika prednost je to što ove peći imaju visoku efikasnost sagorevanja, što znači da koriste veći deo goriva kako bi proizvele toplotu. Ova efikasnost može da smanji emisije štetnih gasova, naročito ako kao gorivo koristimo drvo. Na taj način, grejanje na kaljeve peći može da bude ekološki prihvatljivije u poređenju s nekim drugim vrstama goriva. Važno je naglasiti i da kaljeve peći dugo čuvaju i nastavljaju da emituju toplotu nakon prestanka sagorevanja, što doprinosti smanjenju potrošnje ogrevnog materijala. Ipak, mana je u tome što sagorevanje drva u kaljevim pećima može da proizvede čestice koje utiču na kvalitet vazduha. Recimo, moderne kaljeve peći često imaju filtere i tehnologije za smanjenje emisija, a takođe je važno da ove peći održavamo redovno, jer u suprotnom mogu da izgube efikasnost i povećaju emisije štetnih gasova. Takođe, kvalitet goriva koji koristimo ima značajan uticaj na ekološke performanse kaljeve peći. Ukoliko ložimo neobnovljivo ili nečisto gorivo, mogu da se povećaju emisije štetnih materija.
Gvozdene peći
Različite vrste gvozdenih peći, na primer liveno gvozdene peći, teško se mogu svrstati u kategoriju peći zbog kratkog perioda zadržavanja toplote, jer se toplota oslobađa samo dok gori vatra. Nije neobično da se liveno gvožđe koristi za izradu peći zbog svojih termičkih i mehaničkih karakteristika. Otporno je na visoke temperature, što ga čini pogodnim materijalom za peći koje su izložene intenzivnom toplotnom opterećenju, a takođe je i trajno, odnosno poznato po svojoj izdržljivosti i dugovečnosti. Međutim, iako brzo oslobađaju toplotu, ove peći odlikuje neujednačena distribucija toplote u prostoriji, osećaj suvog vazduha (izgaranje prašine u stanu), a osim toga zahtevaju često dodavanje drva ili briketa, pa samim time iziskuju i veću potrošnju ogrevnog materijala.
U ekološkom smislu, gvozdene peći imaju dosta dobru efikasnost sagorevanja, odnosno mogu efikasno da iskoriste gorivo i smanje emisije štetnih materija. Ipak, kvalitet i vrsta čvrstog goriva koju koristimo u velikoj meri utiču na ekološku održivost. Ukoliko se grejemo na čisto drvo ili druge obnovljive izvore goriva, možemo smanjiti negativan uticaj na okolinu, konkretno ukupnu emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Nasuprot tome, loženje drva lošeg kvaliteta, može da proizvede čestice koje utiču na kvalitet vazduha. Redovno održavanje gvozdenih peći, uključujući čišćenje pepela i dimnjaka, te eventualno premazivanje ili lakiranje radi zaštite od korozije, može da pomogne u očuvanju efikasnosti sagorevanja i smanjenju emisija.
Kamini
Kamini su koristili izgrađeni deflektor iznad otvorenog ložišta kako bi usmerili dim, a zatim su se povezivali s dimnjacima. U početku su imali otvoreno ložište, a da bi se izbeglo vraćanje dima, ložište je zatvoreno i na njega su postavljena vrata. Vrata su se u početku pravila od metalnih ploča, kasnije od takozvanog Marija stakla, dok se danas prave od keramičkog stakla. Zbog toga ova vrata imaju toplotnu izdržljivost iznad 800 stepeni Celzijusa i dobru mehaničku otpornost, a pružaju i atmosfersku udobnost zbog velike površine kroz koju se vidi vatra.
Jedna od poznatijih kaminskih peći ili peći s dugim sagorevanjem, jeste trajno žareća peć. Najčešće se pravi od debljeg metala ili kamena, koji zadržava toplotu peći čak i nakon što se vatra ugasi. Glavna karakteristika trajno žarećih peći je sposobnost da duže vreme održavaju sagorevanje goriva, bez potrebe za čestim dodavanjem drva ili uglja. Neke trajno žareće peći imaju ugrađene ventilatore ili sisteme za cirkulaciju vazduha koji pomažu u ravnomernoj distribuciji toplote u prostoriji. Ove peći obično imaju veće rezervoare za gorivo kako bi mogle da prime veću količinu drva ili uglja, što produžava vreme sagorevanja.
Trajno žareće peći koje se fokusiraju na ekološku održivost obično uključuju određene karakteristike kako bi povećale efikasnost sagorevanja, smanjile emisije i doprinele očuvanju okoline. Često su dizajnirane tako da imaju visok stepen efikasnosti sagorevanja, što znači da veći postotak energije iz goriva pretvaraju u toplotnu energiju, a manje gube kroz dim ili nepotpunim sagorevanjem, smanjujući tako i emisije. Ove peći ponekad imaju filtere ili druge tehnologije koje smanjuju emisiju čestica u atmosferu tokom procesa sagorevanja, što doprinosi smanjenju zagađenja vazduha. Međutim, otpad od pepela koji se generiše kao nusproizvod sagorevanja, može da predstavlja ekološki problem. Neki modeli peći omogućavaju recikliranje pepela ili njihovo korišćenje u dodatne svrhe, ali i dalje postoji potreba za odgovornim rukovanjem pepelom. Nepravilno održavanje peći ili nepropisno sagorevanje, može da poveća emisije zagađivača, zbog čega je važno da ih redovno čistimo.
Postoje i kamini sa grejanjem vazduhom, za koje je karakteristično da trećinu toplote emituju zračenjem, a najveći deo strujanjem i mešanjem zagrejanog okolnog vazduha izvan ložišnog umetka u prostoriji. Njihov ciklus rada na smenu može se, zahvaljujući nedavno razvijenom takozvanom produženom vremenu sagorevanja, povećati sa dva-tri na šest-osam sati, a topao vazduh se preko vazdušnih kanala može prevesti i u druge prostorije. Kamini sa grejanjem vazduhom imaju dostupan ekološki režim rada i njihova energetska efikasnost iznosi od 70 do 82 odsto. Međutim, brzo oslobađaju toplotu, što znači da zahtevaju često dodavanje drva ili briketa, odnosno veću potrošnju ogrevnog materijala. Uglavnom služe za grejanje jedne prostorije, u nekim slučajevima dve do tri, ali je osetna razlika u temperaturi unutar prostorije koja se greje.
Tokom prošlog veka, ugradnjom vodenog izmenjivača toplote, stvorila se mogućnost da se više prostorija zagreva jednim uređajem. U kaminima se tako razvio sistem koji, u prostoriji u kojoj su instalirani, otpušta samo četvrtinu do trećinu grejne snage, dok se ostatak koristi negde drugde. Zapravo, ovo rešenje predstavlja sobni kotao. Tako kamini sa vodenim izmenjivačem omogućavaju grejanje celog doma, takođe imaju dostupan ekološki režim rada, visoku energetsku efikasnost koja iznosi od 75 do 84 odsto, a osećaj toplote zavisi od načina grejanja (radijatori, podno grejanje). Ipak, mana je to što zavise od električne mreže i zahtevaju često dodavanje drva, ali je moguća i automatska doza (peleti).
Kotlovi
Kotlovi su se razvili širenjem industrijske serijske proizvodnje za udobnost grejanja cele kuće sa jednim ložištem. U pitanju su uređaji koji koriste različite izvore energije kako bi zagrejali vodu ili neki drugi prenosnik toplote, uključujući gas, naftu, drva, električnu energiju, biomasu ili čak solarnu energiju, u zavisnosti od vrste kotla. Period ciklusa njihovog rada na smenu određuje zapremina izolovanog rezervoara za vodu koji se može ugraditi u toplovodni grejni krug. Obično se instaliraju u neku od pomoćnih prostorija objekta, osim sobnih kotlova koji zauzimaju centralni deo stambenog prostora. Kapacitet kotla određen je količinom toplote koju može proizvesti tokom određenog vremenskog perioda, izražen u kilovatima (kW) ili kilovat-satima (kWh). Kontrola temperature omogućava nam precizno podešavanje i održavanje željene temperature u prostoru.
U pogledu ekološke održivosti, moderne kotlove odlikuje visoka efikasnost sagorevanja, što znači da veći deo energije iz goriva pretvaraju u toplotnu energiju, smanjujući gubitke. Kotlove je moguće kombinovati s drugim tehnologijama kako bi se povećala njihova efikasnost i smanjile emisije. Na primer, korišćenje solarnih panela u kombinaciji s kotlom može da smanji potrebu za tradicionalnim ogrevnim materijalom, a neki kotlovi imaju već ugrađene filtere i sisteme za čišćenje dimnih gasova. Međutim, kotlovi koji koriste fosilna goriva, poput gasa ili nafte, mogu doprineti emisiji gasova staklene bašte i drugih zagađivača. Takođe, zastareli i neispravni kotlovi mogu da proizvode veće količine zagađujućih materija, te je redovno održavanje kotlova ključno kako bi se očuvala efikasnost i smanjile emisije. Ono što takođe može biti mana ovakvog načina grejanja, jeste to što su inicijalni troškovi nabavke i instalacije kotla, posebno modernih i efikasnih modela, visoki. Osim toga, kotlovi zahtevaju redovno čišćenje, proveru ispravnosti i servisiranje, neophodno za očuvanje bezbednosti rada.
Kako pravilno propaliti vatru u ložištu?
Vatra u grejnom uređaju čini naš dom toplim, a kada želimo da je propalimo najčešće posežemo za drvetom. Međutim, ukoliko drva nisu pravilno postavljena u ložište, mogu značajno da zagade vazduh i naškode našem zdravlju. To se najbolje ogleda u velikoj količni dima, koji je jedna od posledica nepravilnog paljenja vatre. Kada ultra fine čestice iz dima uđu u naš organizam, mogu da izazovu ozbiljne zdravstvene probleme.
Ove neželjene efekte možemo lako da izbegnemo poštovanjem nekoliko jednostavnih pravila prilikom propaljivanja vatre u ložištu. Prvo se ogleda u korišćenju suvih, sa manje od 20 odsto vlažnosti, neobrađenih cepanica, po mogućnosti visoke kalorične vrednosti, napravljenih od tvrdog drveta. Najprikladniji za to su hrast, cer, kitnjak, bukva, akacija i grab.
Kada smo odabrali drvo, sledeći korak je da ga iscepamo na cepanice odgovarajuće veličine za našu peć. U zavisnosti od dizajna grejnog uređaja, cepanice treba da položimo horizontalno ili vertikalno na dno, odnosno na zadnji deo ložišta. Poželjno je da stavljamo prvo deblje cepanice, a preko ili ispred njih, tanje za potpalu i to tako da između njih ostane nekoliko centimetara prostora za odgovarajući dotok vazduha, koji je neophodan za efikasno sagorevanje.
Treće pravilo se odnosi na pripremu takozvanog „upaljača“, koji se sastoji od četiri komada borovih cepanica, dužine oko 20 centimetara i prečnika oko 3x3 centimetara, i komercijalno dostupnog potpaljivača, poput vate impregnirane voskom. Na vrh prethodno naslaganih većih cepanica, postavićemo dve borove cepanice horizontalno, a dve vertikalo, jedne na druge, i potom zapaliti vatru.
Na ovaj način, vatra će se širiti odozgo prema dole, bez dima, obezbeđujući visoku temperaturu neophodnu za pravilno sagorevanje i izbegavajući stvaranje velike količine gasova odjednom.
Važno je napomenuti da pre paljenja vatre, kod grejnih uređaja s ručnim regulisanjem, potrebno je da potpuno otvorimo vrata peći ili regulator protoka vazduha kod kamina, a potom da zapalimo vatru. Za pravilnu ventilaciju, korisno je da znamo da dok vatra ima vidljivi žuto-crveni plamen, treba da dodajemo najviše vazduha za sagorevanje, sve dok ne poprimi plavičastu boju.
Za pravilan proces sagorevanja veoma je bitno i da ne pretrpamo ložište, odnosno da u ložište ne stavljamo više drva nego što je preporuka proizvođača.
Koje su prednosti ovakvog načina paljenja vatre?
Ova tehnika paljenja vatre u ložištu ima dve bitne prednosti.
Prva je da početni plamen ne mora da prodire kroz celokupni drveni materijal iznad sebe, pa dok suši drvo, ne hladi se previše, što rezultira boljim sagorevanjem.
Druga prednost je što se širenje vatre odvija odozgo prema dole, tako da se postavljene cepanice postepeno razlažu, čime se izbegava stvaranje prevelike količine drvnog gasa odjednom, što bi zahtevalo i veliku količinu vazduha za sagorevanje odjednom (do 100 metara kubnih u skoro pola sata).
Vatru nikako ne treba da propaljujemo odozdo jer početni plamen prolazi kroz sve složene cepanice i ne može dovoljno da se zagreje, te mnogo kasnije dostiže visoku temperaturu potrebnu za ekološko sagorevanje. Uz to, nakon sporog početka, sve cepanice gotovo istovremeno počinju da se raspadaju, a stvorena velika količina drvnog gasa ne dobija dovoljno vazduha za sagorevanje.
Takođe je veoma važno da u ložište ne ubacujemo šareni, sjajni reklamni papir, jer njegovo sagorevanje oslobađa otrovne supstance u vazduh i pepeo, zagađujući okolinu i direktno šteteći našem zdravlju. Osim toga, oštećuje i grejni uređaj, a zbog nepravilnog rukovanja i korišćenja možemo da izgubimo garanciju.
Poštujući ova jednostavna pravila, naše grejanje ne samo da neće zagađivati vazduh u našoj neposrednoj okolini, već će biti efikasnije i, ne manje važno, ekonomičnije, jer ćemo iz određene količine goriva dobiti više toplote.
